Glyph

ZAŠTITA DECE OD NASILJA

Šta je telesno kažnjavanje dece?

Komitet za prava deteta definiše „telesno“ ili „fizičko“ kažnjavanje kao bilo koje kažnjavanje u kome se koristi fizička sila sa namerom da se izazove izvestan stepen bola ili neprijatnosti, bez obzira koliko lak. Većina telesnih kazni uključuje udaranje deteta rukom ili štapom, kaišem, prutom,  ali može da uključi i drmusanje ili bacanje deteta, štipanje, šutiranje, šurenje, pečenje, čupanje za kosu ili primoravanje deteta da stoji, kleči ili zauzima druge neprijatne i bolne položaje ili primoravanje deteta da silom guta (na primer, pranje ustiju deteta sapunom ili primoravanje deteta da guta ljute, jako začinjene materije).

Osim toga, postoje i drugi, ne-fizički oblici kažnjavanja  koji su okrutni i ponižavajući i takođe predstavljaju grubo kršenje prava deteta. Tu spada, na primer, kažnjavanje kojim se dete omalovažava, ponižava, uzima kao „žrtveni jarac“, kojim se preti, zastrašuje ili ismeva.

 

Kolika je učestalost telesnog kažnjavanja dece?

Istraživanja širom sveta ukazuju da je ogroman broj dece širom sveta izložen telesnom kažnjavanju kao načinu vaspitavanja bilo u porodici, u školi ili drugim institucijama. Prema rezultatima Istraživanja višestrukih pokazatelja stanja i položaja žene i dece (Multiple Indicator Cluster Surveys-MICS) koje je UNICEF sproveo u 62 zemlje u tri navrata u periodu između 2005 i 2013 godine,  svako četvrto od petoro dece uzrasta 2-14 godina doživelo je nasilno disciplinovanje (fizičko kažnjavanje i/ili psihološku agresiju) u svojoj kući /porodici u mesecu koji je prethodio istraživanju. U proseku, 17% dece je doživelo teške oblike fizičkog kažnjavanja u vidu  udaraca u glavu, lice ili uši ili je bilo žestoko i ponavljano udarano.

U studiji UNICEF-a rađenoj na osnovu statističkih podataka iz 17 zemalja sa srednjim i niskim dohotkom, utvrđeno je da je verovatnoća da deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom dožive telesno kažnjavanje, značajno veća  nego  kod deca bez smetnji u razvoju,  a verovatno da budu vaspitavana isključivo nenasilno značajno manja .

Uprkos činjenici da je telesno kažnjavanje klasifikovano kao nasilje prema deci i  kao takvo je zabranjeno jer ponižava dete i vodi fizičkim povredama i narušavanju zdravlja deteta, ono je i dalje veoma rasprostranjeno u Srbiji i ukorenjeno u određenim vrednostima i normama. Prema tim normama, telesno kažnjavanje se smatra legitimnom, čak i poželjnom praksom u vaspitavanju deteta o čemu svedoče i brojne narodne izreke  koje su uvrežene u svakodnevnim praksama, poput izreke “Batina je iz raja izašla”, “Sačuvaj štap, pokvari dete” i sl.

Većina stručnjaka u Srbiji smatra da je telesno kažnjavanje dece teška povreda prava deteta  i zahtevaju potpunu zabranu telesnog kažnjavanja dece.

Posledice telesnog kažnjavanja u detinjstvu protežu se i u odraslo doba. Telesno kažnjavanje u detinjstvu povećava verovatnoću  da će u odraslom dobu osoba biti nasilna prema svom partneru i/ili svojoj deci  ili da će biti žrtva nasilja.

Psihološke i socijalne posledice telesnog kažnjavanja

Telesno kažnjavanje  može imati  negativan efekat i  na saznajni razvoj deteta. Utvrđena je veza između telesnog kažnjavanja u porodici  i nižih kognitivnih sposobnosti, siromašnijeg rečnika, usporenog kognitivnog razvoja, nižeg akademskog postignuća.  Slična povezanost je utvrđena i sa telesnim kažnjavanjem u školi.

Laboratorijska istraživanja su potvrdila da je telesno kažnjavanje deteta zaista delotvorno u postizanju kratkoročne poslušnosti, ali ne postoje dokazi za dugotrajne pozitivne efekte ili mogućnosti da deca generalizuju znanje iz ovakvog iskustva.

Kod dece koja su bila telesno kažnjavana postoji veća verovatnoća da će biti agresivna sa svojim vršnjacima, da će odobravati korišćenje nasilja u vrčnjačkim odnosima, da će maltretirati svoje vršnjake i da će biti žrtve nasilja svojih vršnjaka, da će koristi nasilne metode razrešavanja konflikata i da će biti agresivni prema svojim roditeljima.

Dokazana je veza između telesnog kažnjavanja u detinjstvu i problema mentalnog zdravlja, uključujući poremećaje ponašanja, poremećaje u vezi sa anksioznošću, depresijom i osećajem beznadežnosti. Deca koja su telesno kažnjavana imaju niže samopoštovanje, nađena je i veza sa pokušajima suicida, zavisnošću od alkohola, i emocionalnom nestabilnošću u adolescenciji I u odraslom dobu.

Veza između telesnog kažnjavanja i nasilja u partnerskim odnosima je takođe bliska. U okruženjima u kojima preovlađuje telesno kažnjavanje kao metod disciplinovanja dece, nasilje u partnerskim odnosima je takođe učestalije. U domaćinstvima u kojima je partnersko nasilje često, veća je verovatnoća da će roditelji telesno kažnjavati svoju decu .

Prema nalazima velike studije koja je obuhvatila muškarce u Brazilu, Čileu, Hrvatskoj, Indiji, Meksiku  Ruandi, verovatnije je da će oni muškarci koji su iskusili nasilje, uključujući telesno kažnjavanje tokom detinjstva, počiniti partnersko nasilje, imati nepravične rodne stavove, biti uključeni u tuče van kuće ili u pljačke, plaćati za seks, osećati nisko samopoštovanje i depresiju, da će manje učestvovati u kućnim poslovima, dužnostima, manje komunicirati  otvoreno sa svojim partnerima, manje učestvovati u prenatalnim kontrolama sa trudnom partnerkom  i manje koristiti porođajno odsustvo za oca.

Zabrana telesnog kažnjavanja dece i alternative nasilnom vaspitavanju dece

Obustavljanje prakse telesnog kažnjavanja je bitno u iskorenjivanju fizičkog zlostavljanja deteta, i u stvaranju društava koja su u celini manje nasilna.  Istraživanja pokazuju da što se više koristi nasilje prema deci kao socijalno prihvaćeno, time je veća verovatnoća da će pojedinci koristiti nasilje u svrhe koje nisu socijalno odobrene, uključujući tuče, mučenje, smrtnu kaznu, rat i ubistva .

Zakonska zabrana telesnog kažnjavanja je bitna mera u smanjenju nasilja prema deci i posledica koje ono proizvodi. Pozitivni efekti smanjene primene telesnog kažnjavanja su već jasno uočljivi u zemljama koje su zakonom zabranile svako telesno kažnjavanje dece .

Upravo zbog takvog stanja, Komitet Ujedinjenih nacija za prava deteta,  razmatrajući  Drugi i Treći periodični izveštaj o primeni Konvencije o pravima deteta u Republici Srbiji, u svojim Zaključnim zapažanjima izrazio je „zabrinutost zbog toga što je praksa telesnog kažnjavanja dece dozvoljena u kući i nastavlja da bude široko prihvaćena u društvu kao sredstvo disciplinovanja dece, a nije do sada izričito zabranjena zakonom” i preporučio da Republika Srbija:

  • izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje;

 

  • osigura da se zabrana telesnog kažnjavanja adekvatno prati i sprovodi u svim okruženjima;

 

  • promoviše pozitivne, nenasilne i participativne načine podizanja i disciplinovanja deteta kroz kampanje podizanja svesti;

 

  • osigura da se počinioci dovedu pred nadležne upravne i sudske organe.

Normativni okvir zabrane telesnog kažnjavanja dece u Srbiji

U pravnom sistemu Republike Srbije zabranjen je svaki vid fizičkog kažnjavanja i svih drugih oblika nasilja nad decom, bez obzira na to u kom se kontekstu ispoljava i ko su  počinioci. Zabrana telesnog kažnjavanja prevashodno proizlazi iz odredaba Ustava Republike Srbije kojima se garantuje nepovredivost fizičkog integriteta. Ustav izričito propisuje i to da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, te da su svi su dužni da  poštuju i štite ljudsko dostojanstvo.

Uvažavajući obaveze preuzete potpisivanjem, potvrđivanjem ili pristupanjem brojnim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima, Republika Srbija je svoje unutrašnje zakonodavstvo u velikoj meri, uskladila sa zahtevima i preporukama koje se odnose na zaštitu dece od zlodstavljanja i zanemarivanja. To se može zaključiti analizom domaćeg zakonodavstva, kako porodičnog, tako i krivičnog, a naročito zakonodavstva koje se odnosi na uređenje sistema obrazovanja i vaspitanja.

Iako u delu domaće javnosti, pa i na nivou nekih tela zaduženih za praćenje stanja u oblasti ljudskih prava i prava deteta, postoje gledišta o tome da „fizičko kažnjavanje dece i dalje nije zakonom zabranjen način vaspitanja deteta”, takav zaključak se na osnovu ukupne analize domaćeg pravnog poretka ne može sasvim potvrditi.

Kao što je napred rečeno, Porodični zakon je propisao eksplicitnu zabranu roditeljima da dete podvrgavaju „ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo”, kao i dužnost roditelja da dete štite od takvih postupaka drugih lica.  Eksplicitna zabrana podvrgavanja deteta ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo” ne može se tumačiti na način koji isključuje zabranu telesnog kažnjavanja deteta, naprotiv.

Pored toga, i propisi u oblasti sistema obrazovanja i vaspitanja, sadrže eksplicitne odredbe o zabrani fizičkog kažnjavanja dece i učenika. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja je, naime, eksplicitno zabranio fizičko nasilje u školama i predškolskim ustanovama, zlostavljanje i zanemarivanje dece i učenika, fizičko kažnjavanje i vređanje ličnosti, kao i seksualnu zloupotrebu dece i učenika.  Konačno, zabrana fizičkog kažnjavanja utvrđena je propisima u oblasti krivičnog zakonodavstva.

Međutim, ni Porodični zakon ni Krivični zakon, kao što je napred rečeno, ne sadrže definicije pojmova koji se u ovom kontekstu koriste u oba zakonska teksta. Iako Ustav garantuje „nepovredivost fizičkog integriteta” i propisuje zabranu „ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja”, činjenica da zakonom nije jasno i nedvosmisleno utvrđena sadržina niti uspostavljena granica između pojmova „ponižavajućeg postupanja”, „kazni koje vređaju ljudsko dostojanstvo”, „fizičkog zlostavljanja”, „nanošenja telesnih povreda” i „zlostavljanja maloletnog lica”, odnosno „primene nasilja” nad decom, utiče na to da se tradicionalna praksa vaspitavanja dece „batinama”, ipak, ne sankcioniše ni u građanskom, a još manje u krivičnom sudskom postupku.

Tome, svakako, doprinose i različita shvatanja stručnjaka, i to ne samo pravnika, već i sociologa, pa i psihologa i pedagoga, među kojima ima i onih koji smatraju da  je telesno kažnjavanje samo jedan od oblika disciplinovanja dece, da ne sme biti dominantan način vaspitavanja deteta, da mora biti „razumno”, odnosno da se može primeniti samo „u krajnjoj nuždi”, do onih koji smatraju da se mora znati koliko telesno kažnjavanje treba da traje, i kojim intenzitetom, da bi bilo sankcionisano.

Telesno kažnjavanje dece nesumnjivo predstavlja povredu prava deteta na pravilan i potpun razvoj, na poštovanje njegovog fizičkog integriteta, ljudskog dostojanstva i jednaku zaštitu pred zakonom. Uz to, ono u mnogim slučajevima može da ugrozi dečje pravo na obrazovanje, razvoj, zdravlje, pa čak i pravo na život. Vaspitavanje putem telesnog kažnjavanja može ozbiljno da naudi deci, ne samo u fizičkom smislu, već predstavlja i svojevrstan model ponašanja koji se detetu nudi u porodici i upućuje na to da je nasilje prihvatljiva i odgovarajuća strategija za razrešavanje sukoba.

Propisivanje eksplicitne zabrane telesnog kažnjavanja dece u porodičnom zakonodavstvu Republike Srbije, ipak, izgleda predstavlja nužnost u datom društvenom kontekstu. Eksplicitna zakonska zabrana telesnog kažnjavanja (bez obzira na intenzitet, učestalost i sl.) predstavlja nužan način za otklanjanje pogrešnih stavova i uklanjanje pogrešne prakse, jer bi počinioci, oni koji krše zabranu, bili izloženi vođenju odgovarajućih (sudskih ili upravnih) postupaka i sankcionisanju, bez izuzetka.

To bi, naravno, zahtevalo i precizno definisanje, odnosno razgraničenje ključnih pojmova („telesno kažnjavanje”, „fizičko zlostavljanje”, i dr.), kao i redefinisanje instituta nadzora nad vršenjem roditeljskog prava i lišenja roditeljskog prava.

Osim toga, takva norma bi, pored ispunjavanja zahteva i preporuka međunarodnih tela koja prate sprovođenje Konvencije o pravima deteta i poštovanje međunarodnih obaveza koje je naša zemlja njenom ratifikacijom preuzela, svakako imala i određene pravnopedagoške efekte, odnosno doprinela bi promovisanju pozitivnog, nenasilnog modela podizanja i disciplinovanja deteta, što bi, u krajnjem, trebalo da vodi ka izgradnji nenasilnih modela ponašanja u našem društvu.