Glyph

ZAŠTITA DECE OD NASILJA

Izričita zabrana telesnog kažnjavanja dece u Srbiji u svim okruženjima

 

Šta je telesno kažnjavanje dece?

 

Telesno ili fizičko kažnjavanje je bilo koje kažnjavanje u kome se primenjuje fizička sila sa namerom da se izazove izvestan stepen bola ili neprijatnosti, bez obzira koliko da je blag.

UN Komitet za prava deteta 

 

Kolika je učestalost telesnog kažnjavanja dece? 

Većina telesnih kazni podrazumeva udaranje deteta (batine, šamaranje, udaranje po stražnjici) rukom ili štapom, kaišem, prutom, amože da uključi i drmusanje ili bacanje deteta, štipanje, šutiranje, šurenje, pečenje, čupanje za kosu, primoravanje deteta da stoji, kleči ili zauzima druge neprijatne i bolne položaje ili primoravanje deteta da silom guta (na primer, pranje usta deteta sapunom ili primoravanje deteta da guta ljute začine). Postoje i nefizički oblici kažnjavanja dece, koji su takođe okrutni i ponižavajući i predstavljaju grubo kršenje prava deteta, kao što su na primer, kažnjavanje kojim se dete omalovažava, ponižava, dovodi u situaciju da ispašta zbog tuđe krivice, ugrožava,  zastrašuje ili ismeva.

Istraživanja pokazuju da je ogroman broj dece širom sveta izložen telesnom kažnjavanju kao načinu vaspitavanja u porodici, u školi i/ili drugim institucijama. Globalna baza podataka UNICEF-a (2014) pokazuje veoma zabrinjavajuće rezultate uporedivih istraživanja sprovedenih u 62 države u periodu između 2005. i 2013. godine.  U proseku, četvoro od petoro dece uzrasta 2-14 godina doživelo je neki metod nasilnog disciplinovanja (fizičko kažnjavanje i/ili psihološku agresiju) u porodičnom okruženju, u mesecu koji je prethodio istraživanju. Psihološka agresija se javlja češće nego fizičko kažnjavanje, ali su oba načina nasilnog disciplinovanja široko rasprostranjena. U proseku, sedmoro od 10 dece izloženo je psihološkoj agresiji, dok je šestoro od 10 dece izloženo fizičkom kažnjavanju. Najčešće su deca izložena kombinaciji ova dva nasilna načina disciplinovanja, što im šteti i kratkoročno i dugoročno. Najteži oblici fizičkog kažnjavanja su manje zastupljeni, u proseku oko 17 odsto dece  doživelo je teške oblike fizičkog kažnjavanja (udaranje po glavi i licu, snažno i/ili često udaranje). Pored toga, podaci pokazuju da je veća verovatnoća da će deca sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom doživeti telesno kažnjavanje, odnosno, manja je verovatnoća da će biti vaspitavana isključivo nenasilnim metodama. Nenasilni načini disciplinovanja i vaspitavanja dece koriste se u kombinaciji sa nasilnim metodama, ali je veoma mali broj dece koja se disciplinuju isključivo nenasilnim metodama.

U Srbiji je fizičko kažnjavanje dece i dalje veoma rasprostranjeno, a određene patrijarhalne norme i vrednosti koje opstaju u našem društvu prouzrokuju da se telesno kažnjavanje i dalje smatra legitimnim načinom vaspitavanja dece (npr. postoje narodne izreke: Batina je iz raja izašla; Sačuvaj štap, pokvari dete i slično). Poslednjih godina se povećava svest u celom društvu o neprihvatljivosti nasilja nad decom, uključujući i svest o neprihvatljivosti telesnog kažnjavanja dece kao načina vaspitavanja i disciplinovanja, te većina stručnjaka prihvata i promoviše stav da je telesno kažnjavanje teška povreda prava deteta i da ga treba hitno i izričito zabraniti u svim okruženjima. Izrazito su malobrojni stručnjaci koji smatraju da je „razumno telesno kažnjavanje deo vaspitnih metoda“ i da ne treba da bude izjednačeno sa fizičkim nasiljem i zlostavljanjem, ali nažalost, pojedini od njih dobijaju prilično mnogo medijskog prostora.

Podaci iz Istraživanja višestrukih pokazatelja stanja i položaja žena i dece u Srbiji (MICS), koja su rađena 2005, 2010. i 2014. godine, pokazuju postepeno smanjenje nasilnih metoda vaspitavanja dece u opštoj populaciji (sa 72,8 odsto na 67 odsto, a zatim na 43 odsto), kao i u romskim naseljima (81,5 odsto, a zatim 86 odsto i 66 odsto). Međutim, iako je u nesumnjivo u pitanju pozitivan trend, ostaje otvoreno pitanje da li se stvarno smanjuje broj roditelja/staratelja koji svoju decu fizički kažnjavaju ili je smanjenje uzrokovano kampanjama o društvenoj neprihvatljivosti nasilnih metoda vaspitavanja dece i sve većem broju stručnjaka koji se javno zalažu za nenasilne metode vaspitavanja dece.

Psihološke i socijalne posledice telesnog kažnjavanja

Istraživanja u koja je uključeno više od 250 studija o položaju dece i nasilju nad decom, pokazuju jasnu vezu između telesnog kažnjavanja dece i široke lepeze negativnih ishoda. S druge strane, ni u jednoj studiji nije utvrđen bilo kakav dokaz o koristima ili prednostima telesnog kažnjavanja u vaspitavanju i disciplinovanju dece.

Telesno kažnjavanje može imati negativan efekat na saznajni razvoj deteta. Utvrđena je veza između telesnog kažnjavanja u porodici i/ili školii nižih kognitivnih sposobnosti, siromašnijeg rečnika, usporenog kognitivnog razvoja inižeg akademskog postignuća.   Telesno kažnjavanje deteta može biti delotvorno u postizanju kratkoročne poslušnosti, ali nema dokaza da postoje dugotrajni pozitivni efekti niti je delotvorno u smislu jačanja unutrašnje kontrole koja je značajnija za dugoročnu socijalizaciju deteta.

Deca koja su kažnjavana batinama imaju tendenciju da odgovaraju agresijom. Kada roditelji koriste fizičku snagu da kontrolišu ili kazne svoje dete, oni prenose poruku da je agresija normalna, prihvatljiva i delotvorna, čime se podstiče socijalno učenje agresivnosti. Kod ove dece postoji veća verovatnoća  da će odobravati korišćenje nasilja u vršnjačkim odnosima, koristi nasilne metode rešavanja konflikata, kao i da će biti agresivni prema svojim roditeljima.

Istraživanja pokazuju vezu između telesnog kažnjavanja u detinjstvu i problema mentalnog zdravlja, uključujući poremećaje ponašanja, anksioznost, depresiju, osećaj beznadežnosti, niže samopoštovanje, zavisnost od alkohola, kao i emocionalnu nestabilnost u adolescenciji i odraslom dobu. Posledice telesnog kažnjavanja u detinjstvu protežu se i na odraslo doba. Telesno kažnjavanje u detinjstvu povećava verovatnoću prenošenja takvog ponašanja na sledeću generaciju, što znači da je veća verovatnoća da će u odraslom dobu osoba biti nasilna prema svom partneru i/ili svojoj deci ili da će biti žrtva nasilja. U okruženjima u kojima preovlađuje telesno kažnjavanje kao metod disciplinovanja dece, nasilje u partnerskim odnosima je takođe učestalije.

Normativni okvir zabrane telesnog kažnjavanja dece u Srbiji

Ratifikacija Konvencije o pravima deteta i brojnih međunarodnih ugovora o ljudskim pravima, kao i jasno opredeljenje države da poštuje ljudska prava, dovelo je do toga da je nacionalno zakonodavstvo Srbije u velikoj meri usklađeno sa međunarodnim standardima i preporukama koje se odnose na zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja.

U Srbiji je zabranjeno fizičko kažnjavanje i svi drugi oblici nasilja nad decom. Zabrana telesnog kažnjavanja dece u Srbiji proizlazi iz odredaba Ustava kojima se garantuje nepovredivost fizičkog integriteta, kao i iz odredaba kojima je propisano da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, te da su svi su dužni da poštuju i štite ljudsko dostojanstvo.

Porodičnim zakonom roditeljima je zabranjeno da dete podvrgavaju ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo, a propisana je i dužnost roditelja da dete štite od takvih postupaka drugih lica. Propisi u oblasti sistema obrazovanja i vaspitanja sadrže odredbe o zabrani fizičkog kažnjavanja dece i učenika. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zabranjeno je fizičko nasilje u školama i predškolskim ustanovama, zlostavljanje i zanemarivanje dece i učenika, fizičko kažnjavanje i vređanje ličnosti, kao i seksualna zloupotreba dece i učenika. Takođe,  zabrana fizičkog kažnjavanja propisana je i u oblasti krivičnog zakonodavstva.

Međutim, u navedenim zakonima nisu precizno definisani pojmovi, odnosno, nije definisana razlika/granica između „ponižavajućeg postupanja”, „kazni koje vređaju ljudsko dostojanstvo”, „fizičkog zlostavljanja”, „nanošenja telesnih povreda”, „zlostavljanja maloletnog lica” i „primene nasilja” nad decom. Iako je jasno da se u pravu ne može svaki pojam definisati zakonom, odnosno, sadržina određenih pojmova i standarda razvija se i utvrđuje u sudskoj praksi, ovakvo trenutno stanje, udruženo sa stavovima i shvatanjima pojedinih stručnjaka koji javno zastupaju ideje da je „razumno fizičko kažnjavanje“ dece oblik disciplinovanja dece, nesumnjivo utiče na opstanak prakse vaspitavanja dece „batinama“ koja se još uvek ne sankcioniše u sudskim postupcima.

Propisivanje izričite zabrane telesnog kažnjavanja dece u svim okruženjima  je neophodno u trenutnom društvenom kontekstu Srbije. Time bi se doprinelo i  otklanjanju pogrešnih stavova i prestanku sa lošim praksama koje štete deci i narušavaju im osnovna prava.


Zabrana telesnog kažnjavanja dece i alternative nasilnom vaspitavanju dece: 

Telesno kažnjavanje dece predstavlja povredu prava deteta na pravilan i potpun razvoj, na poštovanje fizičkog integriteta, ljudskog dostojanstva i jednaku zaštitu pred zakonom. Telesno kažnjavanje deteta u mnogim slučajevima može da ugrozi pravo deteta na obrazovanje, razvoj, zdravlje, pa čak i na život. Primena nasilnih metoda vaspitavanja i disciplinovanja  može ozbiljno da naudi deci, ne samo u fizičkom smislu, već predstavlja i svojevrstan model ponašanja koji se detetu nudi u porodici i upućuje na to da je nasilje prihvatljiva strategija za rešavanje sukoba.

Izričita zakonska zabrana telesnog kažnjavanja dece u svim okruženjima predstavlja bitnu meru u smanjenju nasilja prema deci i posledica koje nasilje proizvodi. Pozitivni efekti smanjene primene telesnog kažnjavanja jasno su uočljivi u zemljama u kojima je zabranjeno telesno kažnjavanje dece u svim okruženjima.

Zabrana telesnog kažnjavanja dece doprinosi iskorenjivanju fizičkog zlostavljanja dece i stvaranju manje nasilnih društava. Prihvaćenost, odnosno, nekažnjivost praksi telesnog kažnjavanja deteta podriva zaštitu deteta od nasilja jer doprinosti opstajanju ideje da je izvestan stepen nasilja prema detetu prihvatljiv.

Imajući u vidu trenutno stanje u Srbiji, u Zaključnim zapažanjima povodom Drugog i trećeg periodičnog izveštaja o primeni Konvencije o pravima deteta u Republici Srbiji (2017), Komitet za prava deteta izrazio je zabrinutost što je telesno kažnjavanje dece dozvoljeno u porodičnom okruženju, kao i što je i dalje široko prihvaćena praksa u društvu, odnosno, sredstvo disciplinovanja dece koje nije još uvek izričito zabranjeno zakonom.

Komitet za prava deteta preporučio je Republici Srbiji da:

  •   izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje;
  •  osigura da se zabrana telesnog kažnjavanja adekvatno prati i sprovodi u svim okruženjima;
  •  promoviše pozitivne, nenasilne i participativne načine vaspitavanja i disciplinovanja deteta kroz kampanje podizanja svesti;
  • osigura da se počinioci izvedu pred nadležne upravne i sudske organe.


Propisivanje zabrane telesnog kažnjavanja dece u svim okruženjima, pored ispunjavanja preporuka međunarodnih tela koja prate sprovođenje ratifikovanih konvencija,  doprinelo bi promovisanju pozitivnog, nenasilnog modela vaspitavanja i disciplinovanja deteta, što bi dalje vodilo izgradnji nenasilnih modela ponašanja u našem društvu.

Zagovarački dokument pripremila je Koalicija za monitoring prava deteta u Republici Srbiji. Koaliciju čini pet organizacija civilnog društva profilisanih u praćenju i izveštavanju u različitim oblastima ostvarivanja prava deteta: Centar za prava deteta, Užički Centar za prava deteta, Beogradski centar za ljudska prava, ASTRA – Akcija protiv trgovine ljudima i Centar za socijalnu politiku.

Ovaj materijal je finansirala Vlada Švedske. Sadržaj je isključivo odgovornost autora. Vlada Švedske ne deli nužno iznete stavove i tumačenja.   

Mediji o izričitoj zakonskoj zabrani telesnog kažnjavanja dece u svim okruženjima u Srbiji: